P.Pavličić: Olga i Lina

Premijera 27. veljače 1996.

Redatelj: Robert Raponja
Scenograf i dizajner rasvjete: Aleksandar Mondecar
Izbor kostima: Đurđa Janeš
Izbor glazbe: Branko Vodeničar
Scenski pokret: Maja Zalar Đurinović

Uloge:
OLGA: Mia Begović
LINA: Ena Begović


OTVORENO PISMO OLGI I LINI

Cijenjene gospodične,

Pišem Vam kako bih Vas zamolio da na mene više ne računate, odlučio sam prekinuti s Vama. Dosadilo mi jje da stalno trčkaram od jedne do druge i da čas slušam jadnu, a čas drugu, dozlogrdilo mi je da me grize savijest kad činim po volji Olgi, a zanemraim Linu, i da se žderem uvijek kad idem Lini naruku, a Olgu zaboravljam. Dosta mi je Vaših zahtjeva i vaših kaprica, dosta mi je vaših naredbi i vaših prigovora. Obje ste glasne, obje dozlaboga imperativne, a ja to, da prostite, više ne mogu podnositi. Pustite me već jednom na miru, nađite sebi drugu budalu.
Znam, pitat čete što mi je to odjednom došlo, zašto više ne mogu trpjeti vaš patronat; ili, ako ste pametne (a jeste, ili je to samo lukavstvo?), pitat ćete zašto sam vas i dosada slušao i poštovao, kad mi to tako teško pada. I, zato vam i pišem da bih vam to objasnio; ne zato da vas umirim (što je meni više do vašeg mira), nego zato što mislim da to pitanje i jest najvažnije.
Evo: dosad sam vas slušao naprosto zato što sam dobronamjerni šmokljan, pa sam htio da nam svima bude dobro. Ja nisam ni vaš dužnik, ni vaš udvarač, niti kanim što od vas dobiti, niti vam što dati; ja sam samo jedan običan hrvatski pisac, kakav-takav. I baš zato što sam to (ili mi je samo ambicija da to budem), ja sam živio u uvjerenju da ste vas dvije nekako važne, da je važno ono što hoćete i što tražite, ša sam zato svagda nastojao da vaše čudne zahtjeve poštujem i da vaše suprotstavljene naredbe pomirim.
Držao sam, ukratko, da vi nekoga vraga značite, premda nikakva recipročnog odnosa nije bilo, jer vi ste mene svagda smatrale posljednjom rupom na svirali. I što ste takvim smatrale mene, još hajde-de; ali vi ste tako gledale na svakoga hrvatskog pisca, od Marulića do Krleže, o ostaloj sitneži da i ne govorimo. Svi smo mi vama bili tek uzgredna briga, ako nekakva privaga pri mnogo važnijim i ozbiljnijim mjerenjima. Mi, ukratko, kao da smo postojali radi vas. I, s obzirom da je to dugo trajalo i da ste vi bile uporne i odlučne, mi smo i sami počeli na taj način sebe shvaćati: činilo nam se da uvijek ima nečega što je od nas važnije i veće, da smo mi zapravo zanemarljiva veličina u odnosu na to nešto drugo. A to drugo bile ste vas dvije. I tako smo – kao pravi provincijski mulci – povjerovali kako je opredjeljivanje između vas dviju najvažnije od svega što radimo i što uopće možemo raditi. Ukratko, gospodične, vi ste simbolične.
A što simbolizirate, pitat ćete vi – praveći se naivne – i koje su to vrijednosti između kojih mi pisci neprestano biramo? A znate vi dobro o čemu se radi, i te kako znate. Tej izbor je vaš život, jedina svrha zbog koje postojite, i nema razloga da se tu sad pretvaramo. Sve je to počelo još tamo, u onome Kumičićevu romanu, koji se lažno predstavljao kao ljuti naturalizam, a zapravo je bio najobičniji bulevarski ljubić koji danas ne bi prošao ni kao predložak za televizijsku igru...

Znam ja dobro da rastanak ne ovisi samo o meni, i da se i vi možda i ovome trenutku superiorno smijete. I znam ja da ćete se zacijelo opet nagoditi na moju štetu. Ali, to se mene više ne tiče. Nagađajte se vi samo do mile volje, utječite na moju sudbinu, osuđujte me i kažnjavajte, ali zapravo mi nećete moći ništa, jer ja više nikad neću misliti da je izbor što mi ga vi nudite zaista važan. A ako je tako, onda sam slobodan. Možete vi slati na mene svoje lektore, svoje jezikoslovce i političare, pa čak i svoje književnike, oni mi više neće moći nauditi. Jer, ja sam shvatio: dilema koju vi postavljate, nije nikakva ozbiljna dilema, koliko god da sam je i sam uzimao k srcu, izbor koji nudite nije izbor dostojan čovjeka: alternativa purizam ili pragmatizam obična je glupost. Mene taj izbor više ne zanima, ja se ne osvrćem na oporbe koje me ponižavaju i unazađuju. Pisat ću kako hoću i kako mislim da je literarno najbolje, jedino tome ću težiti, a vi svisnite od muke. Ja idem svojim putom, a vi kako vas volja.
U tome smislu, drage moje i simpatične gospodične, ovo je zapravo oproštajno pismo. Od mene više nećete čuti, premda ću ja zacijelo čuti od vas. Ja se vraćam knjizi, a i vama bih nešto slično preporučio: idite lijepo u onaj svoj roman, jedino tamo ima vaše postojanje nekakva smisla i nekakve logike, a vaše se banalne alternative mogu tamo opravdavati literarnim, tržišnim ili povijsnim razlozima. Zato i ne mogu a da vam ne kažem ono što sam vam – da je bilo pameti – trebao reći još davno: zbogom.


Iz knjige „Rukoljub“
Pavla Pavličića